MI KOJI SMO OSTALI OVDJE NA NEKI NAČIN SMO NAVIKLI DA ŽIVIMO PARALELNIM SVJETOVIMA

Razgovarao: Bedrudin Gušić

Umjesto uobičajenog uvoda u intervju, citirat ću molbu moga sagovornika koju mi je uputio nakon intervjua, time dajem svoj skromni doprinos lobiranju za njegov projekat:

Dragi gospodine Gušiću, hvala Vam na intervjuu. Želim ovom prilikom da Vas zamolim da, ukoliko budete imali prilike, lobirate za projekat “Štampa u rastu” jer mislim da je on od ključne važnosti za razvoj novinarstva u celom regionu. Ukoliko bismo napravili ovu bazu, sa oko 40.000 tekstova, računam da bismo kasnije mogli da uključimo i medije iz Hrvatske i tako dobijemo najkompletniju sliku onoga što se dešavalo u štampi u tom periodu. Ja ću se sa ovim projektom obratiti Mott fondaciji i Institutu za otvoreno društvo.

Kada je osnovana Vaša kompanija i šta joj je osnovna djelatnost?

Velimir Ćurgus Kazimir: Ebart je osnovan početkom 2000-te godine, pre rušenja Miloševića. Počeo je, međutim, sa radom 2001. Osnovna ideja bila je da se zaštite medijski sadržaji nastali devedesetih kao autentično sveodočanstvo o vremenu koje bi mnogi želeli što pre da zaborave. Naziv Ebart nema nikakve veze sa Fridrich Ebert Stiftung-om, reč je o sasvim slučajnoj sličnosti imena. Istovremeno, međutim, Ebart je na samom početku bio deo jednog velikog regionalnog projekta (REMAN) koji je trebalo da podrži razvoj medijskih (novinskih) arhiva u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu i Skopju. Institut za otvoreno društvo je pomogao da se napravi projekat i sa njim se konkurisalo u Brislu kod Stability Pact-a. Na žalost, Projekat nije prošao pa smo sami morali da krenemo iz početka. Najveću pomoć smo dobili od strane evropske Agencije za obnovu i razvoj. Da bismo opstali morali smo da razvijemo i druge usluge pored arhive, pre svega usluge press, video i web clippinga, medijske analize, monitoring medija. Medijske arhive su, naravno, kruna svega i naša osnovna delatnost.

Od kada postoji Novinski arhiv i koliko je tekstova iz štampanih medija u njemu uskladišteno?

Velimir Ćurgus Kazimir: Novinska arhiva, koju smo nazvali Aktuelna arhiva, počela je da se puni 1. januara 2003. Od tada, pa do danas, radi se svakog dana i vikendom i praznicima i u arhivi se nalazi oko 2,5 milona novinskih članaka. Članci su razvrstani u desetak kategorija od rubrika i tema do ličnosti i institucija, a moguća je i full-text pretraga. Ova pretraga je moguća i kroz sve godine, što vaši čitaoci mogu da isprobaju preko našeg sajta www.arhiv.rs

2005. godine proširili ste praćenje medija i na informativne emisije nekih televizija. Sta možete konkretnije reći o tome?

Velimir Ćurgus Kazimir: Pokrili smo pet nacionalnih i jednu regionalnu televiziju (beogradski Studio B) što pokriva preko 90 odsto gledanosti u Srbiji. Išli smo na udarne informativne emisije koje su indeksirane na sličan način kao i Aktuelna arhiva postoji pretraga po rubrikama i temama, ličnositima, tv stanicama, datumima i, naravno, u full-textu pošto se za svaki prilog iz informativne emisije piše kratak transkript. Format je veoma dobar, nije velik a veoma je kvalitetan. U ovom času imamo oko 300.000 video priloga koji su kompletno indeksirani i lako se pronalaze.

Šta sadrži Vaš medijski arhiv i ko su njegovi korisnici?

Velimir Ćurgus Kazimir: Pored Aktuelne i Video arhive raspolažemo i Pravosudnom arhivom u kojoj su svi novinski tekstovi relevantni za ovu temu. Za koriščenje te tri arhive potrebno je pretplatiti se. Pretplata se pravi najmanje na pola godine, a najviše na godinu dana. Korisnici ovih arhiva su razne institucije i organizacije državne, nevladine, međunarodne, velike kompanije, marketing agencije, fakulteti. Imamo, naravno, problema sa plaćanjem od strane biblioteka jer su javne biblioteke naša prava ciljna grupa. Od samog početka sam smatrao da je ova vrsta usluga u bibliotekama, javnoj upravi i obrazovnim ustanovama, neka vrsta javnog servisa i da država mora da izdvoji određena sredstva za to. Na žalost, to nije slučaj. Na našu sreću, sve je veći broj svetskih biblioteka koje se pretplaćuju na Aktuelnu arhivu koja, da naglasim, predstavlja najveći korpus živog srpskog jezika u digitalnom formatu. Osim ovih arhiva posedujemo i arhive koje su slobodne, čiji je sadržaj vezan za novine iz devedesetih godina. U pitanju su arhive intervjua (Glasonoće) i arhiva Hronologija Prve strane. Takođe posedujemo i bazu tekstova o Srebrenici u srpskoj štampi, bazu tekstova o evropskim integracijama.

Krajem prošle godine ušli ste u uži izbor kandidata za dodjelu priznanja Diskobolos. O kakvoj vrsti priznanja je riječ i ko je na kraju bio dobitnik istog na ceremoniji u “Starom dvoru”, 20. decembra prošle godine?

Velimir Ćurgus Kazimir: Mi smo na toj manifestaciji učestvovali prvi put. Malo sam, na kraju, bio razočaran jer sam video da su sve glavne nagrade pokupila razna ministarstva iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Reč je, naravno, o informatičkim rešenjima a ne o poduhvatu kakvog smo se mi latili  da zaustavimo zaborav i da pokušamo da povratimo dostojanstvo novinarske profesije, u moralnom i kulturnom smislu.

Koji su aktuelni projekti Arhiva?

Velimir Ćurgus Kazimir: Pokušavamo da pokrenemo jedan zajednički  regionalni projekat zajedno sa Medija centra iz Sarajeva. Reč je o projektu koji sam nazvao  Štampa u ratu. Želimo da zajedno napravimo jedinstvenu bazu sa preciznom hronologijom događaja i novinskim člancima koji su pisali o njima: u Bosni i Hercegovini, uključujući i štampu iz Republike Srpske i Srbije. Na taj način bismo mogli da uporedimo i analiziramo kada su novinari bili profesionalni izveštači a kada promoteri laži i mržnje. To bi bilo neobično korisno kako za ljude koji su prošli kroz rat u Bosni i Hercegovini tako i za mlade ljude, studente i istraživače. U toku je projekat Stanje ljudskih prava u Srbiji koji prati ono što na ovu temu govore: mediji, državne institucije, nevladine organizacije, strukovna udruženja i pojedinci.

Kakva iskustva nosite iz novinarskog rada kojim ste se bavili u posljednjoj dekadi prošloga stoljeća?

Velimir Ćurgus Kazimir: Bilo je teško ali uzbudljivo. Situacija je bila krajnje ista. Tačno se znalo ko je za koga i kako piše ili govori. Radio B92 bio je više od medija. To je bio pravi urbani pokret. Pored radija tu je bilo izdavaštvo, izložbe, pozorišne predstave, koncerti, kulturni centar Rex, takođe Centar za kulturnu dekontaminaciju. Živeli smo siromašno a bogato. To je paradoks koji je, verujem, opštepoznat.

Ne možemo zaobići ni neka aktuelna politička pitanja. Naime, neki ugledni građani Srbije su od ranih 90-tih na ovamo postali nepoželjni u toj zemlji. Da spomenem samo neka imena kao naprimjer pokojni Bogdan Bogdanović, pa Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, a posljednji je general Jovo Kapidžić koji je ovih dana također najavio svoj odlazak iz Srbije. Da li su ovi ljudi, kao i mnogi drugi koje ne spomenuh, bili žrtve samo političkog progona ili još nečijeg?

Velimir Ćurgus Kazimir: Biti odbačen od svoje sredine to nije nešto što je od juče. Bacanje prokletstva na pojedince je stara veština. Setimo se samo sudbine Milovana Đilasa svakako najpoznatijeg jugoslovenskog disidenta. Napustiti sredinu koja te odbacuje, napada i ugrožava to je, nekako, normalno. Ipak, nikada ne odu svi koji se napadaju. Otšao je Bogdan Bogdanović a ostao Radomir Konstandinović. Sve zavisi od prilika i slučaja. Naravno, svaki odlazak nas čini siromašnijim i usamljenijim. Ja sam, međutim, veoma sretan što Mirko Kovač i dalje piše izvanredne knjige i što je kao pisac itekako prisutan u Srbiji. Oni koji su mu pretili, pa i fizički napali, ne čitaju, verovatno, ništa. Što se tiče procene karaktera progona, on je uvek kombinacija političkih prilika i društvene atmosfere. Mi koji smo ostali ovde na neki način smo se navikli da živimo u paralelnim svetovima.

Kako biste Vi povukli paralelu o ulozi medija u Srbiji za vrijeme Miloševića i danas?

Velimir Ćurgus Kazimir: Danas su mediji sigurno slobodniji nego u vreme Miloševića, ali je veliko pitanje kako tu slobodu mogu da iskoriste. Umesto državnog pritiska prisutan je kombinovano stranačko-tajkunski pritisak. Mediji sve više zavise od oglašivača koje kotrolišu velike agencije, odnosno stranke. I uloga javnog servisa, odnosno RTS-a, pod velikim je znakom pitanja. Komercijalizacija i tabloidizacija medija zahvatila je sve medije što znači da ljudi sve manje veruju medijima Što je veoma opasno jer time mediji gube značajnu funkciju društvenog kontrolora.